Poezija

Krug iz zlatnog doba

Prozvani tihom, iskapanom rečju
Blagom kao skorup što oblaže
Taknuti nepipljivim smislom ko penom
Budnosti se povinujemo datoj
Odakle mere za stalno vrednovanje
Odakle prostor za nerođenu stvarnost sveta
U mesu diše bez vazduha vrlina
Kao hladna svila prekriva kosti i tela
A tela naših umiru kao čopor savladan,
Izrastak probija iz zemlje svež
Sunčano se oko od zlata topljenog pruži
I oko nas kruži, kruži, kruži…

image

Advertisements
Уобичајен
Poezija

Više je uma

Misli knjiga u već tešku premešta glavu
Med mu iz blage duše teče kao slatka smola
Više je uma u duši nego u najboljoj mudrosti
Ona isceljuje baš kad savija se od bola

Zajedno sami, mi sa senkama se milujemo u glavi
Jedna je ista seta što ko ton dubok traje
Više je uma u telu nego u najboljoj mudrosti
Kad čuješ žudni eho daljina i sirena graje

Osećam misli kako brzo se iza glave roje
Jedna po jedna izleću pred oči kao nešto moje
Tad san tiho sleće i najzad klonem u miru
Da misli ne izlaze u paru, i među sobom se prepiru
Više je uma u snu nego u najboljoj mudrosti

Slušaj svaki put kad ti duh u slikama govori
Uzvišeno je tada tvoje telo, puno i široko srce se ori
Postaje ljubavnik, stvaralac svih stvari i dela umetnosti
Više je uma u duhu nego u najboljoj mudrosti

image

Уобичајен
Uncategorized

Tačke gledišta

Koliko je ovaj svet složen i pun protivrečnosti, ni sami nismo svesni. To se, možda ne potpuno, ali svakako najjasnije može videti u materijalnom svetu, koga fizičari uporno pokušavaju da pojednostave. Ovi stavovi o kontradiktornosti poklapaju se i sa našim intuitivnim razumevanjem sveta koji nas okružuje.

Posmatrajmo ovaj slučaj:

Imamo kuglu koja se kotrlja po površini splava brzinom od, recimo, 2 m/s u odnosu na njega, dok se istovremeno splav,nošen rekom, kreće brzinom 3 m/s u odnosu na obalu. U ovom slučaju, gledano sa obale, brzina kugle je 5 m/s (prosto smo sabrali 2 i 3). Ovako objašnjeno, sve ovo izgleda logično, ali upravo smo imali prilike da se sretnemo sa jednom relativnom veličinom u ovom primeru. To je brzina kugle.11015169_1024133307616075_1411044234_n

Zamislimo sada da su prisutna dva posmatrača, da je jedan od njih na samom splavu (P1), a da drugi stoji na obali (P2).Ako njih dvojica izmere brzinu kretanja kugle, doći će do značajno različitih rezultata. Posmatrač sa splava će izmeriti brzinu 2 m/s, dok će posmatrač sa obale izmeriti brzinu od 5 m/s (baš kao u prvom slučaju kada smo zaključili da je brzina kugle u odnosu na obalu 2+3=5).

Najčudnije je što su obojica u pravu. Kako je moguće da dve osobe posmatrajući isti primer, imaju dva različita zaključka i da su oba tačna? Kako može jedna izjava biti istovremeno i istinita i neistinita?

Ovako gledano, možemo reći da ni obala ne miruje, jer se zajedno sa Zemljom kreće orbitirajući oko Sunca, da se i Sunce, i čitava galaksija kreće kroz beskonačna prostranstva. Postavljajući jednog posmatrača negde u galaksiji, drugog koji će posmatrati sa površine Sunca (zamislimo da je to moguće), trećeg, koji će biti na obali, i četvrtog koji je na samom splavu, shvatamo da će svaki od njih, sabirajući različite brzine kretanja svih ovih tela, imati drugačiju predstavu o brzini kugle. I svaki će zaključak biti ispravan, iako važi samo za jednog, iako samo on može da ga razume.

Brzina kugle (ili bilo čega), ustvari postoji samo ako je posmatramo u odnosu na nešto (splav, obalu, Sunce itd.). Kada bi postojala samo kugla i ništa više, onda ne bi ni bilo njenog kretanja. Samo kugla, i ništa.
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička. Kada god zaključujemo o nečemu , moramo imati u vidu da postoji bezbroj nespojivih tačaka gledišta na koje bismo mogli da se oslonimo. Od nas zavisi da li ćemo to uvideti ili ne.

Уобичајен
Nadrealizam

Haljina sporosti

MFO056_Woman_in_the_Wilderness

Probudila se u 1689. godini, na planini Suvobor. Bila je noć, tako tiha da se od nje moglo ogluveti, a tamna, plava mesečeva svetlost padala je na svaku površinu. Snežni brežuljci ulivali su se jedan u drugi, i na mesečini izgledali kao posrebreni na tamnosjajnoj pozadini. Namamljena lepotom, izašla je napolje i oko sebe mogla da vidi jedino šume borova, kleke, smrča i jela, čiji oštar miris iglica i smole, ujeda nozdrve.

Šetala je pored jedne gvozdene ograde,iza koje je bio zarobljen čopor vukova, dok je magla gušila svaki njen pogled. Naslonila se na ogradu, hladnu i zamrznutu tako da su joj se prsti sledili s njom, i posmatrala kurjake, neobično pitome. Kako su joj šake bile slepljene za gvožđe, deo ograde odvalio se i ostao u njenim rukama. Talas straha i slutnji poplavio je misli ove mlade žene, dok je pokušavala da rukama drži ogradu i zatvori oslobođene vukove. Ali oni su već čuli njenu nespretnost i radovali joj se.
Između dve rešetke, najpre je izašao jedan žgoljav vuk, raščerupane dlake koja je činila nekakvo pegavo-sivo krzno, i bolesnih, svetlih, pomalo srebrnkastih očiju. Stao se milovati o njene bose noge. Delovao je ljupko i umiljato, to je bio najmudriji član čopora, koji je ostalim pokazao kako izaći i dočepati se zrelog plena, čvrstog mesa. Niz očnjake slivala im se mlečno bela sluz, čije kapljanje na zemlju se čulo neobično glasno.

Od najezde gladnih vukova, i njihovog guranja, ograda se više nije mogla držati. Kroz ženu je prolazila jeza, a u grudima je osetila osvežavajuće isijavanje kristala plavo-tirkiznom svetlošću, koje je zvučilo kao harmonija najviših tonova koje čovečije čulo sluha može doživeti. Osećala je treptaje ušnih koščica, treptaje brzine kretanja novčića, koji posle duge rotacije poćinje da se, sve brže okrećući se, privikava na dosadnu vodoravnost tla. Čekić, nakovanj i uzengija treperili su duboko u unutrašnjosti njenih ušiju, dok su vukovi zavijali ljudskim glasovima.

Bacila je sve i krenula da beži svom snagom koju je mogla da ima, crpeći energiju iz poslednjih ćelija. Trčala je a noge i ruke su joj se teško kretale, kao da je trčala pod vodom. Na butine i nadlaktice kao da su bile privezane stene čija se težina meri tonama. Bila je svesna da je nemoguće pobeći tako brzim i spretnim lovcima, godinama žednih krvi. A njena krv bila je vrela. Srce joj se kuvalo u ključalom crnom vinu, koje se prosipalo po snegu i topilo ga.

10917527_995448190484587_1216364755_n

Уобичајен
Vlastomrz

Buđenje Vlastomrza

1262707_702696816426394_1215997569_o

Nekolicina ljudi ulazila je u već polovično pun podzemni klub, niz trošne, drvene stepenice, sekući popodnevne zrake sunca, koji su padali iskosa. Staklene flaše ,ostale na stepenicama od sinoćne žurke, ostavljale su izdužene senke iza sebe, a miris ugašenih pikavaca još uvek je bio u vazduhu. Među ovim momcima, koji su silazili, bio je i Vlastomrz, visok ali pogrbljen mladić duge i crne kose i brade, kao gavranovo krilo. Posramljeno je sišao u prostoriju punu potpuno drugačijih ljudi od njega, gde su zveckali ključevi skupih automobila, pila najskuplja pića i bacale velike pare na žene.

“Stižu muzikanti! “ vikao je, sa flašom u ruci, jedan od onih gojaznih tepadžija, masnih i znojavih sivonja, ćelave glave, sa ogromnim naočarima za sunce koje su mu pomagale da izgleda kao mutant debele muve. Nije ih skidao, iako se nalazio u tamnoj prostoriji, 3-4 metara pod zemljom. Za njega se pričalo da je bio neki bogati brodovlasnik koji je nasledio svu imovinu svog dede.

Vlastomrz je išao iza bubnjara i basiste, noseći veliku torbu u kojoj je bila gitara, na jednom, a ranac na drugom ramenu. Bacivši pogled preko takvog slabašnog ramena, u pravcu one mešavine sala i kostiju sa cvikerima, ostvarili su kontakt očima. Zastao je Vlastomrz i pogledao ga dobro, a dok su tako posmatrali jedan drugog u mislima je video jasnu sliku ovog čoveka, u malo drugačijem stanju. Lice mu je bilo prljavo, oči izvrnute, a usta širom otvorena. Odeća na njemu je bila pocepana, mada se još uvek videlo da je markirana. “Ma daaj, Vlastomrze, idi gledaj svoja posla, nemaš ti ništa sa ovim tipom. Sve što sada treba da te brine je tvoja gitara i to što je ostalo još samo pola sata do svirke” rekao je sebi Vlastomrz, vezivajući svoju suvu kosu u rep. Na sebi je imao stare, radnički pocepane farmerke, i košulju, koju je nosio samo za posebne prilike kao što je, ipak, i ova njegova svirka na kraju grada. Većina nije bila svesna njegovog pogleda, ali dok je razgledao sumornu prostoriju, ponovo je uhvatio pogled onog istog tipa. Ovaj put je stvarno neprijatno buljio u Vlastomrza.

Bogataš taj, stajao je za šankom sa još par prijatelja sličnog izgleda i stava. Na rukama im se svima caklio po jedan skupoceni sat, a majice koje su nosili, bile su ukrašene cirkonima, baš kao i zubi. Sa njima je stajala pevačica i zavodno se smešila, dok su joj se zlatne helanke urezivale u zadnjicu.“Ćemo da krenemo momci?” rekla je ugledavši ne tako raspoložen bend. “Pa aj..penji se na daske koje život znače” nasmešio se bubnjar bez entuzijazma.

Svim članovima bilo je jesno da ovaj bend postoji samo zato što ih je spojila zajednička muka: manjak novca. I sam Vlastomrz je kupio gitaru tako što se zadužio kod svog poznanika Mite, za koga su svi znali da je bio pun kao brod. Dakle, jedini način da počne s poslom, bio je da najpre pozajmi novac zbog njega(u ovom slucaju da bi kupio gitaru), a onda ga istim tim poslom otplacuje.

Vlastomrz je imao i svoj bend, sastavljen od prijatelja sa kojima se slagao ne samo oko muzike, stila života i navika, već i oko tema kao što je sistem i njegovo novorođenče od društva. Zvučili su skoro kao ”Rage Against The Machine” , Vlastomrzov omiljeni bend, s tim što su bili prilagođeni ovdašnjim prilikama. Međutim, “Od to meso nema da napunimo paprike” govorio je Vlastomrz često. Zato su se u ovom klubu, sa pevačicom gratis, u jednom gradskom naselju na samom zapadnom kraju Beograda, okupljali “svakog prokletog petka”,kako je on to voleo da kaže.

Pevačica Žaklina, stajala je ispred celog benda kao cvet, i privljačila najviše pažnje i “mušterija”. Vlastomrz i dalje pamti njenu čuvenu rečenicu: “Najbolje je da svirate instrument u koji mogu da se stave pare”. Kako je njen instrument bio glas, verovatno je zahvaljujući ovakvom stavu i došla na ideju da ugradi treću dojku. Salo i koža, koja joj je svojevremeno visila kao stomače, isečena je i preoblikovana u dojku, koju je, skupo plaćen lekar, morao da ugradi između njenih starih, već davno uvećanih grudi. “Pa to su plinske boce” šalio se Vlastomrz sa svojim društvom. Mazala je grudi uljem od kantariona iz dva razloga: prvi je da bi privukla pažnju muškaraca, a drugi, da bi ta njihova pažnja, u obliku zelenih šuški, lakše mogla da se zalepi za nju. Još sa svoje tri junačke grudi, imala je dve pregrade i veći kapacitet za uzimanje bakšiša.

Svirka je počela, Vlastomrz se nije mnogo isticao svirajući ritam gitaru. Često se dešavalo da prosto odluta u svoje misli, krene da greši ili svira nešto sasvim njegovo i sasvim deseto u odnosu na ovaj bend, a da to publika i ne primeti. Pevao je narod, skakao i opijao se, znajući tekstove svih Žaklininih pesama. Turbo folk je, po Vlastomrzu, nastao kao posledica industrijalizacije i prelaska radnika sa svojih imanja u gradove industrije. Njihova muzika imala je elemente nove(sa kojom su se upravo sreli u gradu), ali i stare, narodne muzike. Turbo folk je nostalgija za imanjima koje su napustili, ali na neki moderan način…

Nije tu više stvar bila u muzici. Muzika nastaje u glavi. Glava je ta koja čuje, istvara i određuje muziku. Bez nje, ton bi ostao samo vibracija i ništa više. Ako je ideja prazna, neće tu mnogo pomoći ni njakskuplji, najkvalitetniji instrument. Sam naziv instrumenta dovoljno nam govori o tome koje mesto treba da zauzima.

Sada već pijani sivonja, sa naočarima za sunce, teturao se u publici levo-desno, kao šuplje bure koje se kotrlja na vetru. Njegova glava registrovala je vibracije, pretvorila ih u tonove i oblikovala u jednu dirljivu pesmu, koja ga je terala da se još više kreće. Omiljene su mu bile pesme o ženskom donjem vešu, sa samog početka 21.veka, mada je izašlo i nekoliko pravih hitova 2030ih godina. Polomio je dva staklena stola i oborio sve flaše i čaše, do tada brižno glancane. Alkohol prosut po publici, osećao se u celoj, već dovoljno zagušljivoj prostoriji, pa je zbog toga, a i zbog mučnine koju je osećao, jurnuo napolje na vazduh. Međutim, nije ni stigao do gornjih vrata, vlasnik kluba okomio se na obezbeđenje žaleći se kako mu ovaj, mortus pijan, uništava imovinu. Slični njemu, momci iz obezbeđenja probali su da ga savladaju i uhvate, ali jedan od njih je već stigao da dobije pesnicu u njušku od zanesenog pijanca. Nastala je tuča i opšti haos, jer su i oni koji su prilazili sa namerom da ih razdvoje dobijali udarce, a onda se i sami pridruživali obračunu.

Zabrinut za stolove, stolice, slike i ostalu imovinu u lokalu, vlasnik je pozvao policiju sa kojom se jedva sporazumeo, jer je Žaklina vrištila u mikrofon. Vlastomrz je odmah krenuo da pakuje svoju gitaru i ostalu opremu, znajući da bi se do druge teško došlo. Nije mu bilo najjasnije šta se to stvarno zbiva, ali je imao jaku intuiciju da bi bolje bilo da se skloni odavde. Ponovo je u mislima video pocepanog debeljka, baš kao i prošli put. Ponavljao je u sebi “Ne pomaže šljiva, ne pomaže piva”, razmišljajući o razlozima debelog za toliko opijanja.

Mirisalo je već na krv, bilo je tu i polomljenih zuba i noseva, kada se pojavila policija. Žandarmerija je počela da mlati svakog ko se našao pod njihovom „pravednom“ rukom, i slomila više stvari nego debeli pijanac, zbog koga su i došli. “Ua panduri” vikala je s pravom publika, ali to je samo odmoglo, jer su se žandari još više razbesneli i osetili moćnim.

Okrenut leđima, brinući se o gitari, Vlastomrz je dobio jak udarac, tupim predmetom (moguće pendrekom) u potiljak. Vrela krv slivala mu se niz vrat  i leđa sve do nogu, a u glavi je osećao nešto nalik rojenju pčela. Čak je i zvuk koji je mogao da čuje, podsećao na košnicu. Pao je na zemlju, ali ne onesvešćen. Njegova kontrola nad telom bila je minimalna, snaga ga je potpuno odala, a kada je želeo da progovori, jedini zvuk koji je ispuštao bio je sličan kreketanju žaba. Uplašio se smrtno. Nemoćan ali svestan, nepomičan ali otvorenih očiju, ležao je na bini gotovo čitavu večnost. Mogao je da čuje sve neizgovorene reči prisutnih. Bila je to totalna poplava zvukova tuđih misli, strahova, osećanja i maštanja. Žaklina je razmišljala kako bi bilo najbolje da stane kada je policajac ugleda, pijanac je skičio pod pendrekom pre nego što je shvatio da mu najbolji ortak radi u policiji, a vlasnik se molio bogu. Bilo je tu mnoštvo misli koje Vlastomrz nije uspevao da razazna, jer je, za tako nešto, prisutnih bilo mnogo. Opšti haos zvukova zujio je u njegovim ušima.

A onda se pojavio ton. Melodija koju je samo Vlastomrz mogao da čuje, dolazila je iz samog jezgra zvezde, koja je bila udaljena hiljadama svetlosnih godina, i u osnovi imala zvuk udarca u odgroman, celestinski gong. Ton i nije bio tako glasan, kako masivan i dubok, tako da je Vlasomrz mogao da oseti brujanje u plućima. Neverovatno je kako je uspeo u tako maloj prostoriji da čuje toliko širok zvuk, kakav se može očekivati samo na najboljim otvorenim koncertima. Muzika njegove zvezde ga je potpuno obuzela, a tu, negde pored sebe je osećao prisustvo nečeg što nije imalo svoj pravilan oblik, a jedva se može opisati kao zgusnut i iskrivljen prostor. Nije imao pojma šta bi to moglo da bude.

I ranije je u mislima mogao da čuje grub muški glas, koji mu je govorio da je ovaj svet lažan, ali sada, sve u šta je Vlastomrz verovao, raspršilo se poput prašine. Činilo mu se da su svi zvukovi sa ove planete, bili obično škripanje u odnosnu na ovu čudesnu melodiju . Muzika stvarno nastaje u glavi.

Nije bio siguran da li je ovo san ili java, ali posle trećeg gonga, utišali su se svi tonovi i nastala potpuna tama. Strašno ga je bolela glava, kako zbog udarca, tako i zbog onoga što je, samo on, video i čuo. Bilo je to pravo mistično iskustvo, u kojem mu je sopstveno, bestežinsko telo, delovalo kao blistav put između gornjeg, onog neopipljivog, nedostižnog sveta, uzvišenog u svom sveznanju i svepostojanju, i donjeg, ovozemaljskog, umirućeg i ograničenog.

Osetio je miris bolnice, miris koji automatski budi osećaj jeze kod ljudi. Oko njega sve je vrištilo od beline, dok je u krevetu ležao na zelenoj, sterilnoj posteljini, koja je škripila od čistoće. Jedino je na jastuku bilo dosta krvi, fleke su bile još sveže, mokre. Krenuo je rukom da dotakne mesto na kojem je sinoć cvetala rana, i shvatio da ,pored krvi, od rane nije bilo ni traga. Ona je potpuno isceljena, a nova koža bila je tako meka i nežna na dodir, da mu se činilo da se prilagođava obliku prstiju. Nije mogao da veruje, osećaj pod rukom podsećao je na najmekši somot. Ustao je i pogledao se u ogledalo, spazio belu, mladu kožu nalik dečijoj. Ništa mu nije bilo jasno.

Уобичајен
Vlastomrz

Povratak u buducnost

Sura buducnost, mislite. Ljudi i nisu tako izgubljeni u prostoru, kako u vremenu. Jedni se jos protiv Rimljana bore, drugi u onim turskim vremenima ostali smisljajuci najbolji nacin za odbranu od ove moćne imperije, treci su se tek ispilili iz diktature, stvara se nacija, stvara se narod. Dakle, svi oni znaju gde su, ali ne i “kad’ su”. A kako su izgubljeni u vremenu, samim tim je i prostor na kojem svi oni zajedno zive, izgubljen u svim vremenima njihovim.
To se moze videti i po nacinu gradnje ovde, spoj crnog i belog, starog i novog, bogatog i siromasnog…. Na ulazu u ovaj grad, najpre cete videti jedan trosan most od drveta, gde ljudi nerado prolaze plaseci se pukotina u daskama koje jezivo skripe i na deciji , lak korak. No, dobro, koliko god da je oronuo, ovaj most je daleko pismeniji od onog novog, jer je tu vazda nekih prodavaca knjiga, casopisa i onih starih stripova, pa ako neko i skrene pogled sa ovih rupa i pukotina, mozda mu u vidokrug dospe i neka interesantna ali davno zaboravljena knjiga. Odmah iza tog mosta nalazi se neka nova zgrada, u narodu poznata kao “Sarenka”,ocigledno zahvaljujuci svojim zivopisnim bojama. I sam arhitektonski stil je bio nedefinisan, verujem nejasan i samom arhitekti ciji je ovo projekat. Uprkos tome, ovo je bilo glavno mesto okupljanja mladih, mesto gde se igralo, pevalo i gde su se lomile case.Ta zgrada kao da je bila samo u prolazu. Ona zaobilazi svaku staru kucu, sa popucalim prozorima i vlaznim, sipkavim zidovima, kakvih je ovde bilo na pretek.
Vec je 2050.godina, da ih podsetimo, ljudi bi mogli da vide kako se svi oni zajedno bore protiv jedne-iste, sebicne, vanvremenske vlasti. Vlasti u kojoj je dovoljno da covek bude iskren i ne tako plasljiv, da bi ga utamnicili bez sudjenja. Sama cinjenica da ne postoji pravo govora, pomalo plasi ovdasnje gradjane.
Videvsi to, sa jednom interesantnom idejom pojavio se (naravno ko ce drugi nego) mlad covek. Reklo bi se imao je tu negde oko 20 godina, i eto, vec je shvatio da je sloboda kao dete koje mora da prodje kroz bol i suze da bi dostigla svoju ozbiljnost.Taj se rodio pod imenom Vlastomrz Strahovladic. Rodio se, vidite, u jednoj patrijarhalnoj, i moze se reci,skromnijoj porodici gde je vladao, kako vec pretpostavljate, strah i trepet pred ocem.
Otac, krupan covek, velikog trbuha, sa cupavom, gustom bradom, sedeo je uvek pored TA peci. Taj tata je i leti i zimi nosio neke bucne cipele,a omiljen mu je bio braon,skoro pa rasparan dzemper koji mu je isplela njegova draga supruga.Za njega su se sirile razne price, a najvise se govorilo o tome kako ima jednu veliku moc, moc hipnotisanja. Ta hipnoza bila je zasnovana na nametanju bezvolje drugome.Taj je mogao da hipnotise masu, individuu, ali je katkad umeo i sam sebe da obezvolji. Kako je sin Vlastomrz voleo i zeleo da se bavi muzikom, kupi gitaru i osnuje bend, otac se naravno tome usprotivio. Bezbroj puta je, cupkajuci brkove kao ko zna kakav mislilac, ponavljao:“Maa, sta ce ti to? Pokvarices. Mani se corava posla sine, nije to za tebe.Ti si mi neki muzicar…Pa znas li ti koliko kosta to cudo?Sto bismo tolike pare bacali na to? Pametnije bi bilo da kupimo jos jedan sporet za letnju kujnicu”.
Pored oca, stajala je sitna zena, jarko crvene kose i usana.Znate li ono kad ogromna pozitivna energija i harizma zraci iz tako sitnog,naizgled obicnog stvorenja?.E, to je bila Vlastomrzova majka. Pricalo se da, gde god se ona pojavi, zaigra i zapeva, naprosto svi staju sa onim dosadnim kafanskim zagorom, cikom,vriskom i drekom, okrecu se ka njoj zeleci da upiju sve sto ona pruzi.Ona je bila jedina koju njen dragi suprug nije mogao da obezvolji svojom magičnom hipnozom. Mada, cudno ali, on to nije ni zeleo. Svestan svoje praznine, pustio je da udje u njegov zivot onda kada je bila najinspirativnija. Ovaj brak je bio pravi spoj suprotnosti.
Eto mozda je ovakva porodica bila nuzna da se iz Vlastomrza izlegne bunt protiv neopravdanog autoriteta i nepravde, kakav je, prema Vlastomrzu, bio najpre njegov otac. Tako je Vlastomrz ,svestan situacije u svom vremenu i prostoru, resio da ustane protiv ovih koji su spojili neugodno s beskorisnim za narod, mada verovatno izuzetno novcano korisnim za sebe.
U svakom drustvu, pa tako i u ovom, pojavilo se, nejasno definisano Dobro i Zlo. To su bila dva brata blizanca! Po njihovim izlaganjima, mozemo videti samo da slicno, gotovo isto razmisljaju.Ali jedan od njih nije bio iskren dok je govorio o tome sta bi voleo uciniti za narod. Zlo je bio taj koji se uhvatio za glavne tokove novca, moci,nafte,institucija.. . Uhvatilo se zlo pa ne pusta. Dobro je nekako uvek dzedzilo, tu, pored Zla, cekajuci pomoc obicnih ljudi. “Za pobedu zla, dovoljo je da obican covek ne uradi nista”. Vlastomrz je krenuo u akciju…

Уобичајен