Poezija

Krug iz zlatnog doba

Prozvani tihom, iskapanom rečju
Blagom kao skorup što oblaže
Taknuti nepipljivim smislom ko penom
Budnosti se povinujemo datoj
Odakle mere za stalno vrednovanje
Odakle prostor za nerođenu stvarnost sveta
U mesu diše bez vazduha vrlina
Kao hladna svila prekriva kosti i tela
A tela naših umiru kao čopor savladan,
Izrastak probija iz zemlje svež
Sunčano se oko od zlata topljenog pruži
I oko nas kruži, kruži, kruži…

image

Уобичајен
Poezija

Više je uma

Misli knjiga u već tešku premešta glavu
Med mu iz blage duše teče kao slatka smola
Više je uma u duši nego u najboljoj mudrosti
Ona isceljuje baš kad savija se od bola

Zajedno sami, mi sa senkama se milujemo u glavi
Jedna je ista seta što ko ton dubok traje
Više je uma u telu nego u najboljoj mudrosti
Kad čuješ žudni eho daljina i sirena graje

Osećam misli kako brzo se iza glave roje
Jedna po jedna izleću pred oči kao nešto moje
Tad san tiho sleće i najzad klonem u miru
Da misli ne izlaze u paru, i među sobom se prepiru
Više je uma u snu nego u najboljoj mudrosti

Slušaj svaki put kad ti duh u slikama govori
Uzvišeno je tada tvoje telo, puno i široko srce se ori
Postaje ljubavnik, stvaralac svih stvari i dela umetnosti
Više je uma u duhu nego u najboljoj mudrosti

image

Уобичајен
Nadrealizam

Trag

Naviknut da vodi unutrašnje razgovore, ni sa kim i sa svima istovremeno, počeo je da razmišlja o onome za čime čovek zaista traga: o lepoti, dobroti i besmrtnosti. „Čovek“, mislio je zabačen u svoju meku sofu, „traži sve ono što mu nedostaje“. I zaista, nedostatak je čovekov stalni pratilac, raščupano pseto koje ide za njim gde god da krene, kao nekakva gubava senka.

On nema ono što mu je potrebno. Nikada nije ni imao, niti će ikad zaista imati. Pa i muškarac kod žene voli ono što on sam nema: oble grudi čiji ga mlak i sladunjav miris opija, nežnu put, blagost, materinsku nežnost i brižnost. A isto važi i za ženu, jer i ona traži ono što njoj nedostaje a nalazi u suprotnom polu.

Ali ljubav ne može nadomestiti nedostatke. Ona sama je celina bića, kao spoj dva bića koja traže dopunu za svoje nedostatke, i ona je iznad pojedinačnog. A svako ko poseduje fizičko telo je osuđen da bude pojedinac. Danas gotovo niko nije sposoban za ljubav jer ne ume da shvati i spozna njeno ispunjenje. Istina, čovek nema jasne predstave o tome kako da nadopuni sopstveno biće, kako da dopusti da se ono produži u drugom biću. A opet, sve vreme jedni kroz druge hrlimo sami u sebe.

Iz ovih misli se trgnu i malo promeškolji, ustane i kao tuđom voljom ode do spavaće sobe, noseći u ruci sveću čiji plamen plinsko plave boje opojno miriše i podrhtava. Zapahnu ga topao miris rastopljenog voska, i vratio mu roj uspomena na vreme kada je bio sa jednom devojkom. Imala je neku čudnu lepotu prisećao se, nesvakidašnju, jer ona nije bila samo u punim usnama, izvajanom telu i boji kose. Ne, njena lepota je uspela da opipa njegove najdublje delove nesvesnog , i malo po malo, osvetli njegove u tami prigušene dubne. Postojalo je nešto enigmatično u vezi sa njenim mekim crtama lica i očima, za koje je verovao da ih poznaje iz prethodnih vremena koja su trajala mnogo pre njihovih života.

Video je sada u mislima vitku i pokretnu, kao svežu zelenu vodu, oivičenu mesečinom u kojoj je mogao da vidi svoj odraz a oko svog i odraz mokrih crnih stabala i svetlo zelenih listova šume iz koje je ona došla, kao njeno vidljivo sećanje na dom. Bila je veoma bleda, naga i obla, imala krupne oči u kojoj ga je pomalo plašila daleka okeanska dubina. Kad god bi pogledao pravo u njene svetlucave zenice, video bi onu strašnu, neistraženu širinu koja ga uvlači i nosi poput najsilnijih valova. Gledao je i osećao kako mu oči i duh poniraju u nju, kako se javlja jaka magnetična sila koju ne može i ne želi da prekine. Ljubila ga je dubokim, mekim poljupcima koji su se prelivali u sveže mirise orošenog jasmina i lotosa, dok je čitava prostorija bila prožeta mirisima mokrog orahovog drveta. Pustio je da njen blag poljubac ulazi među njegove usne, topi se i budi pomamne note harmoničnih melodija koje je čuo u mislima.

Pogledala ga je čežnjivim očima i pozvala po imenu, zbog čega je on, sav uzdrhtao, stajao još više zabezeknut. Rekla je da može otpiti malo njene sveže vode, koja će mu dati ono što je oduvek želeo: besmrtnost. On, sav u radosti, sa njenih dlanova poče da ispija okreplujuću tečnost, i devojka se rasu , kao da joj je pokinuta opna kojom je bila obložena. Celo njeno gipko telo u jednom prasku šljisnulo je o drveni pod i razlilo se u rascepe u parketu. Dala mu je sve što je imala,i nestala. Njena anđeoska dobrota i blagost ga je očaravala, shvativši da je to zapravo ona unutrašnja lepota, jedina i prava vrednost, nažalost tako retka, mada i kada je ima, često ostaje neprimećena. Sručio se na stolicu i osetio je neku laku jezu kada je opet pao u stvarnost, u taj vlažan i sumoran dan.

„Dokle će ljudi bezglavo tražiti tačno proračunatu, ukalupljenu spoljnu lepotu, koja ustvari i nije prava? Toliko raskantanih žena, napućenih usana, blajhane kose i sređenih noktiju, a tako malo lepote. Ona unutrašnja ostaje našutirana i osuđena da od tada zauvek i ostane samo „unutra“. Izobličenog li sveta! “ viknuo je u sebi razdražen, a spolja se i dalje širila mukla tišina.

Komad nečije drugačije tišine uplovio je u njegovo ćutanje, i razbilo ga. Još neko je bio tu i ćutao, na njegovom jeziku. Nastavio je u tišini nepoznatom biću govoriti da ne može biti ni ljubavi bez te unutrašnje lepote, jer ljubav i rđava duša ne idu zajedno. Nema ljubavi tamo gde je laž, jer onaj koji laže umanjuje sagovornika u svojim očima, a to ljubav isključuje.

Iza stare keramičke vaze, pored drvenih stepenica, klizila je svojim glatkim mišićima crna zmija, čija se krljušasta koža mlečno presijavala na cinober crvenu. Kada je došla tačno ispred njega, spretno se uzdigla i ustrelila svoju šiljastu glavu tačno ka njegovoj rekavši „Hteo si besmrtnost, sada je imaš. Dobio si sve što ti je nedostajalo, a šta ćeš sada? Istrulićeš u ovozemaljskoj večnosti, sadašnost će ti se gasiti gušeći se između još dve večnosti: prošlosti i budućnosti. Davićeš se u sopstvenim suzama moleći me da te usmrtim, a ja to neću činiti. Smejaću ti se u lice dok te guši zadah sopstvenog tela i reći kako si dobio ono što si želeo.“ Uvukla je svoj siktav jezik i nestala u tami dugog hodnika, a on je dugo posmatrao vijugave tragove koje je ostavljao njen rep. Prebledeo i zaprepašćen je sedeo, svestan šta je sebi uradio. Usne su mu otekle i isušile se, koža postala hrapava, jezik izbrazdan a oči buknule i u groznici postaše crvene. Sedeo je od tada, skamenjen, ne trežeći ni hrane ni pića, i zauvek gledao sluzave zmijske tragove. Za njega više nije bilo ni prošlosti ni budućnosti, ostao je zarobljen u nekoj tesnoj sadašnjosti. Prolazile su godine kao meseci, meseci kao sati, sati kao minuti. I sve je isto. Beskrajno monotono sabiranje, eto kakva je besmrtnost. 9a95b288

Уобичајен